Pro­šlog vi­ken­da u be­o­grad­skom Sa­va cen­tru odr­žan je če­tvr­ti po re­du sa­bor brat­stva Mi­li­će­vi­ća. Iz či­ta­vog svi­je­ta u glav­ni grad Sr­bi­je sti­glo je vi­še od se­dam sto­ti­na po­to­ma­ka le­gen­dar­nog haj­duč­kog i uskoč­kog vo­đe Mi­li­ća Bar­jak­ta­ra.
Ka­ko je i pla­ni­ra­no, oku­plja­nje Mi­li­će­vi­ća po­če­lo je u su­bo­tu u ju­tar­njim sa­ti­ma u por­ti be­o­grad­ske Sa­bor­ne cr­kve, gdje je slu­žen pa­ra­stos svim pre­mi­nu­lim čla­no­vi­ma ove ve­li­ke i po­zna­te po­ro­di­ce, a u pod­ne je sa­bor zva­nič­no otvo­ren sve­ča­nom aka­de­mi­jom u Sa­va cen­tru, da bi po­pod­ne usli­je­di­lo dru­že­nje brat­stve­ni­ka na za­jed­nič­kom sve­ča­nom ruč­ku.
– Kao i na mi­nu­lim sa­bo­ri­ma, upo­znao sam pu­no ro­đa­ka i brat­stve­ni­ka sa ko­ji­ma že­lim da za­dr­žim traj­nu ve­zu i ko­mu­ni­ka­ci­ju – us­hi­će­no go­vo­ri Dra­gan Ga­gi Mi­li­će­vić, ko­ji je na sa­bor sti­gao iz Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce, gdje ži­vi sa po­ro­di­com.
Isto­ri­ja lo­ze Mi­li­ća Bar­jak­ta­ra, ju­na­ka iz na­rod­ne pje­sme, u stva­ri je sli­ka cje­lo­kup­ne srp­ske sud­bi­ne.
Ži­vo­to­pi­si Mi­li­će­vi­ća su pri­če o vje­ko­vi­ma, o bor­bi i se­o­ba­ma u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom.
Po­tre­ba da se iz­dan­ci le­gen­dar­nog ju­na­ka oku­plja­ju, bo­lje upo­zna­ju i učvr­ste svo­je ro­đač­ke i brat­stve­nič­ke od­no­se, do­ve­la je do pr­vog oku­plja­nja Mi­li­će­vi­ća iz ci­je­log svi­je­ta 2001. u Bi­le­ći, kraj te­me­lja ku­le ep­skog ju­na­ka Mi­li­ća Vla­ste­li­no­vi­ća, po­zna­ti­jeg kao Bar­jak­tar.
Nad sje­ni­ma pra­o­ca ko­ji je u 17. vi­je­ku s usko­ci­ma i haj­du­ci­ma Ba­ja Pi­vlja­ni­na, Vu­ka Man­du­ši­ća i Sto­ja­na Jan­ko­vi­ća ra­to­vao „za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu” pr­o­tiv Osman­li­ja, sa­sta­li su se ta­ko do­ne­dav­no že­sto­ko po­di­je­lje­ni Sr­bi, lju­ti ide­o­lo­ški pro­tiv­ni­ci, po­tom­ci par­ti­za­na i čet­ni­ka. Na pa­ra­sto­su pre­ci­ma sta­ja­li su u ti­ši­ni srp­ski Ju­go­slo­ve­ni, ko­ji su u kr­va­vom gra­đan­skom ra­tu osta­li bez svo­je ilu­zi­je, uz ne­ka­da­šnje si­ro­te srp­ske ga­star­baj­te­re ko­ji su po­sta­li uspje­šni gra­đa­ni ka­pi­ta­li­stič­kog svi­je­ta. Ra­me uz ra­me sta­ja­li su po­tom­ci Mi­li­će­vi­ća ko­ji su po­čet­kom vi­je­ka do­šli u usta­nič­ku Sr­bi­ju, oni ko­ji su kao do­bro­volj­ci do­bi­ja­li po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta ze­mlju u Voj­vo­di­ni i na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, sve do Mi­li­će­vi­ća, ko­ji su u Osmoj ofan­zi­vi pre­se­lja­va­ni u Ba­nat – pri­sje­ća se pr­vog sa­bo­ra Dra­gan Mi­li­će­vić, dok u isto vri­je­me, na če­tvr­to oku­plja­nje u Sa­va cen­tru pri­sti­žu broj­ni po­tom­ci Mi­li­ća Bar­jak­ta­ra iz Sr­bi­je, Za­pad­ne Evro­pe, Austra­li­je, Ka­na­de, SAD, ali i Cr­ne Go­re, Ma­ke­do­ni­je, Re­pu­bli­ke Srp­ske...
– Sa­gla­si­li smo se da sa­bo­re odr­ža­va­mo sva­ke pe­te go­di­ne, da oda­mo po­čast pre­ci­ma i uči­ni­mo ne­što do­bro za po­tom­ke – ka­že naš sa­go­vor­nik. Nje­gov brat­stve­nik iz or­ga­ni­za­ci­o­nog od­bo­ra sa­bo­ra, Sve­ti­slav Mi­li­će­vić, kon­sta­tu­je ka­ko su Mi­li­će­vi­ći shva­ti­li da ih je vje­ko­vi­ma, u do­bru i zlu, odr­žao sa­mo prin­cip „sve za obraz, a obraz ni za šta”, kao i oču­va­nje svi­je­sti da su Sr­bi ko­ji mo­ra­ju bi­ti do­stoj­ni pre­da­ka.
Dru­že­nje Mi­li­će­vi­ća u Sa­va cen­tru pra­ti­lo je kon­sti­tu­i­sa­nje no­vog ru­ko­vod­stva Sa­bo­ra, a po­tom i kul­tur­no-umjet­nič­ki pro­gram, u okvi­ru ko­jeg su na­stu­pi­li glum­ci Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da. Iz­ve­den je po­zo­ri­šni ko­mad „Po­sled­nja pe­sma” (ži­vot Jo­va­na Du­či­ća), a svo­jih pet mi­nu­ta ima­li su hor i gu­sla­ri Osnov­ne ško­le „Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić”, tru­bač­ki or­ke­star Pe­tra Mi­li­će­vi­ća i fol­klor­ni an­sam­bli.
Je­dan od na­red­nih sa­bo­ra ovog brat­stva, po ri­je­či­ma Dra­ga­na Mi­li­će­vi­ća, odr­ža­će se na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, što je upra­vo nje­go­va že­lja i pred­log.
– Ko­li­ko god je te­ško da­nas pri­ča­ti o ju­žnoj po­kra­ji­ni dr­ža­ve Sr­bi­je zbog op­šteg bez­na­đa u ko­me se ona na­la­zi, mi Mi­li­će­vi­ći, kao i sva dru­ga srp­ska brat­stva ko­ji­ma je do ča­sti, za­vje­ta pre­da­ka, do oču­va­nja isto­ri­je i svje­do­če­nja isti­ne o srp­skom Je­ru­sa­li­mu, Ko­so­vo i Me­to­hi­ju uz­di­že­mo na pi­ja­de­stal svih vri­jed­no­sti srp­skog na­ro­da, i taj dio naj­sve­ti­je i naj­va­žni­je srp­ske te­ri­to­ri­je za nas i na­še po­tom­ke uvi­jek će pred­sta­vlja­ti ne­što naj­vred­ni­je što smo ima­li i ima­mo. Kao što je Ko­so­vo bi­lo sve­ti­nja i za na­še pret­ke, me­đu ko­ji­ma su mno­gi ži­vo­te po­lo­ži­li ne od­ri­ču­ći se Ca­ra La­za­ra, Obi­li­ća i bra­će Ju­go­vi­ća – is­ti­če Dra­gan. Pu­na uti­sa­ka sa sa­bo­ra Mi­li­će­vi­ća, u Ko­sov­sku Mi­tro­vi­cu vra­ća se i Dra­ga­no­va su­pru­ga Mir­ja­na Mi­li­će­vić, po ro­du Ar­sić. Ka­že da je sreć­na što joj su­prug po­ti­če iz, ka­ko se još jed­nom uvje­ri­la, ve­li­kog i ča­snog brat­stva, i što im dje­ca ima­ju na ko­ga bi­ti po­no­sna.
Po­no­sni su iz­dan­ci ovog brat­stva na svo­je zna­me­ni­te ju­na­ke i usta­ni­ke kao što je voj­vo­da Gli­gor Mi­li­će­vić, ali i ne­po­zna­te he­ro­je ka­kav je bio Obren iz Zvje­ri­na, ko­ga Ame­ri­kan­ci na­zva­še O'Bra­jen. Po­to­mak haj­du­ka že­lio je u austrij­sko vri­je­me da po­sta­ne žan­dar i pro­šao je s naj­bo­ljim uspje­hom sve fi­zič­ke te­sto­ve i ru­ko­va­nje oruž­jem, jer je po­ro­di­ca te vje­šti­ne „tre­ni­ra­la” vje­ko­vi­ma ra­tu­ju­ći s Osman­li­ja­ma.
Ipak, Obren ni­je mo­gao da do­bi­je po­sao jer je bio ne­pi­smen, pa se s ukr­cao na la­đu za Ame­ri­ku s dru­gim srp­skim. Ra­de­ći naj­te­že po­slo­ve, sa­ku­pio je no­vac da ku­pi ima­nje u Ari­zo­ni i poč­ne da se ba­vi sto­čar­stvom. Na­vik­nut da se bo­ri sa su­šom u rod­noj Her­ce­go­vi­ni, Obren je po­čeo da ko­pa ci­ster­nu, a iz ze­mlje je šik­nu­la naf­ta. Pre­ko no­ći je po­stao bo­ga­taš ko­ji je pri­vu­kao pa­žnju no­vi­na­ra. Je­dan mu je re­kao „Go­spo­di­ne O'Bra­jen, vi ste, iako ne­pi­smen, po­sta­li je­dan od naj­bo­ga­ti­jih gra­đa­na Ari­zo­ne. Šta bi­ste tek bi­li da ste pi­sme­ni?”. Obren mu je la­kon­ski od­go­vo­rio: „Žan­dar u Bi­le­ći”.
Taj isti Obren je na po­ziv Sr­bi­je u Pr­vom svjet­skom ra­tu osta­vio sve bo­gat­stvo, ukr­cao se po­no­vo na la­đu i do­šao kao do­bro­vo­ljac u srp­sku voj­sku. Po­gi­nuo je na So­lun­skom fron­tu, a nje­go­vo ime mo­že se na­ći na jed­noj od plo­ča ko­stur­ni­ce.
Mi­len­ko Jo­va­no­vić


Bez mr­lje na obra­zu

Dra­gan pod­sje­ća da je bi­lo i dru­ga­či­jih ju­na­ka i ču­va­ra ča­sti, ka­kav je bio To­dor Mi­li­će­vić, pred­vod­nik jed­ne od no­vo­vje­kov­nih se­o­ba.
– Po­što je oslo­bo­đe­no na­še Ko­so­vo na­kon Pr­vog svjet­skog ra­ta, on je ri­je­šio da po­ve­de po­ro­di­cu u otadž­bi­nu, o ko­joj je slu­šao u ju­nač­kim pje­sma­ma. Po­tom je pla­tio do­bo­ša­ra ko­ji je da­ni­ma išao Bi­le­ćom „ga­la­me­ći” da se To­dor se­li na Ko­so­vo i po­zi­va sve ko­ji­ma je ne­što du­žan da se raz­du­ži. To­dor je po­što­vao za­vjet da ne smi­je da osta­vi mr­lju na ime­nu, jer vo­da sve pe­re osim cr­nog obra­za. Taj nas je za­vjet odr­žao – na­vo­di Dra­gan Mi­li­će­vić.


Spar­tan­ci

Pre­ma po­ro­dič­noj aneg­do­ti Mi­li­će­vi­ća, svo­je­vre­me­no je otac po­slao dva si­na iz her­ce­go­vač­kog kr­ša u ško­lu u Be­o­grad, a tre­ćem re­kao: „Ti si naj­pa­met­ni­ji i mo­raš da osta­neš, da odr­žiš ku­ću”.
– To go­vo­ri o spar­tan­skim uslo­vi­ma u ko­ji­ma su Mi­li­će­vi­ći vje­ko­vi­ma op­sta­ja­li i ka­li­li se. Za­to su, vje­ru­ju, i uspje­li da op­sta­nu.